Vulkan izdavaštvo | OD AMBICIJE DO MISIJE!
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga
10. jul 2018.
OD AMBICIJE DO MISIJE!

Radi ono što voliš i voli ono što radiš je, inače, bila moja omiljena tema. Kad god bi me neko pitao koji je recept za srećniji život, odgovor bi bio da nema univerzalnog recepta, ali ako bih morala da ga smislim sad, bio bi radi ono što voliš i voli ono što radiš. Tu leži tajna ispunjenog i srećnog života.  Ako si zadovoljan sam sa sobom, i onim što stvaraš, to zadovoljstvo se prenosi i preslikava lako i na druge osobe. Uspešni ljudi ne unesrećuju ljude oko sebe, već im pomažu da postanu najbolja verzija sebe. Uspeh može da bude vrlo usamljeno mesto ukoliko na putu prema vrhu pobadate zastavice i preskačete leševe.

Istinski vodja prema vrhu, nosi cveće.
Uspeh nije sam sebi cilj. Ima smisao jedino kad možete da ga podelite sa drugima i da se radujete zajedno.

Biti vođa danas ne znači praviti novac, već stvarati smisao.
I kad mi kažu da nešto treba da se uradi, ja uvek pitam zašto. Mogu li da nađem svrhu i smisao toga, da radimo i zabavljamo se? Sveto trojstvo opet – radimo, zabavljamo se i da – ima svrhu. Nema tog novca koji može da povrati izgubljenu čast, integritet, etiku… Znam, znam, zvučim kao da sam došla iz nekog prošlog vremena. Možda i jesam, a možda se istorija ponavlja i te stvari će ponovo biti hot&hip. Ranije smo se zadovoljavali time da možemo da plaćamo svoje račune. Međutim, danas od svog posla želimo mnogo više. Želimo ispunjenost, kreativni izazov, mogućnost da napredujemo, radost i osećanje da živimo sa višim ciljem. Zapravo, tragamo za smislom.

Ništa ne pokreće ljudski duh kao želja da pozitivno utiče na druge ljude u svom okruženju. A pošto ne osećam više da su ljudi oko mene zadovoljni, možda je vreme da nekog drugog učinim srećnim. Makar na trenutak, očigledno, to je sve što mogu. Odrastamo slušajući bajke, naše je da posle stvorimo sami svoju a ne da ih zaboravimo.
Sad ste vi na potezu.

Ovako je zvučao moj poslednji uvodnik u magazinu Sensa krajem 2011. godine. Bilo mi je preko glave rada sa ljudima, balansiranje između menadžmenta, ljudskih gluposti i univerzuma, nekako sam lepo predosetila svoj kraj u tom svetu. I početak u nekom drugom. Neko vreme me je opasno grizla savest i osećala sam se krivom, imala sam utisak da sam napustila ljude, redakciju i čitalačku publiku kad sam im bila potrebna ali to se moj um igrao sa mnom. Neko vreme sam bila besna i na sebe i na druge. Prolazila sam kroz različite faze simpatičnih i manje simpatičnih strahova. No, sad sa ove istorijske distance, mogu da budem samo zahvalna spletu okolnosti koji mi je savršeno bio organizovan – da napravim život kakav meni odgovara a samim tim i posao. Jer, moj posao i nije odvojen od mog života, nikad nisam ni umela da se razdvajam na privatni i poslovni deo. No work, all play. I tako i bi. Kao da mi treba neko zvanje i titula, radna knjižica i plata da bih se bavila svojom misijom. Kao da mi treba nečija dozvola. 

Eventually everything connects. I sad se sve spojilo.
Sloboda nije nešto što ti neko daje, slobodu uzmeš.

 
Preuzeto sa www.zanapoliakov.com.